Perimenopauza se često najpre primeti na zglobovima

Ima četrdeset šest godina i ujutru su joj šake ukočene. Osećaj prođe dok se skuva kafa, pa to i ne deluje kao neka važna informacija. Nekih nedelja kuk ima svoje mišljenje o stepenicama. U nekom trenutku u proleće, leva ruka je prestala da ide uvis bez nelagodnosti, a nije bilo nikakvog pada, uvrtanja niti bilo čega što bi to objasnilo lekaru ako bi otišla a ne ide.

Sve to pripisuje godinama. I baš u tom pripisivanju leži ceo problem.

Spisak koji joj je dat, ako joj je uopšte išta i dato, imao je na sebi četiri stvari. Talasi vrućine (valunzi). Uništen san. Raspoloženje koje je postalo tuđe. Ciklus koji je prestao da dolazi na vreme. To nije pogrešan spisak. Samo je izostavio ono što kod mnogih žena stiže prvo, a prepozna se poslednje, jer ne izgleda kao simptom. Izgleda kao telo koje jednostavno stari po rasporedu.

Ono što sledi dešava se tiho i bez ikakve svesne odluke.

Prestaje da koristi tu ruku za najvišu policu. Ne zauvek, samo za sada, dok se ne smiri. Koristi lift onih dana kada je koleno glasno, što deluje razumno. Odustaje od treninga na koji je volela da ide, jer je počeo da ostavlja posledice u vidu bolova koji više ne deluju kao trud, već kao povreda, a nema smisla plaćati da bi se osećala gore. Svaki od ovih postupaka deluje kao razumna reakcija u danu u kom je donet. Nijedan ne deluje kao krupan događaj.

Dve godine takvih odluka daju znatno suženiji život, a da ni u jednom trenutku ništa nije delovalo kao povlačenje.

Razlog zašto niko nije povezao zglobove sa hormonima jeste to što se estrogen u većini glava vezuje isključivo za plodnost. A nije tako. On je sve vreme tiho održavao mišiće, tetive, ligamente, hrskavicu i kosti, i kada njegova ponuda postane neujednačena, što perimenopauza zapravo jeste, sve to tkivo primeti. Bol nije slučajna prateća pojava ove promene. Bol jeste ta promena, samo se pojavila na mestu na kom je niko nije očekivao.

Ova grupa simptoma dobila je svoje zvanično medicinsko ime 2024. godine. Ne 1974, niti 1994. godine. Pre samo dve godine. Više od sedamdeset odsto žena prođe kroz ovo i bilo je potrebno da dođemo do danas da bi se medicinska literatura složila da je to jedna celina, a ne niz povezanih pehova sa ramenom. U toj činjenici leži duža priča o tome koje se tegobe proučavaju i koliko brzo, ali je ovde ne treba posebno objašnjavati.

Ono što se može uraditi jeste manje nego što bi bilo ko želeo, ali više nego ništa. Hormonska terapija pomaže nekim ženama i o njoj se razgovara sa lekarom, a ne u tekstu. Bol koji je nov, jak ili je onemogućio rad zgloba zahteva pregled. Trening nije odgovor na to i ništa ovde ne zamenjuje lekara.

Uobičajena verzija je drugačija. Onaj neodređeni bol, sporo ukočenje, oporavak koji traži duplo više vremena. Ta verzija reaguje na kretanje, a reaguje loše na štednju.

Čuvanje je prirodan instinkt, ali je u ovom slučaju pogrešan. Kada nešto boli, predlog tela je da se to prestane pokretati, i za akutnu povredu taj predlog je tačan. Za tkivo koje je izgubilo otpornost jer mu je hormonska podrška postala nestabilna, to je potpuno pogrešno. Rame koje se odmara zato što boli postaje rame koje boli zato što se odmara. Zglob koji se koristi kroz svoj dostupan opseg zadržava taj opseg. Zglob koji se štedi tiho smanjuje svoj domet, za nekoliko stepeni po sezoni, i niko to ne primeti dok ruka više uopšte ne može da dohvati policu.

To znači da je najteža veština u ovoj deceniji razlikovanje dva osećaja. Onog umora i upale koji slede nakon poštenog rada, koji se jave dan kasnije, stoje u mišiću i popuštaju kako dan odmiče. I onog bola koji znači da se nešto oštećuje, koji je oštriji, javlja se tokom pokreta i ne popravlja se kretanjem. Svaka žena koja trenira kroz ovu promenu mora ponovo da nauči tu razliku, jer procena koju je imala sa trideset pet više ne važi. Sada je zaista teže. Upala mišića nije isto što i povreda, a strah od ovog drugog stvara mnogo nepotrebnog izbegavanja onog prvog.

Onaj trening od kog je odustala vredi ponovo razmotriti iz ovih razloga. Problem verovatno nije bio u samom pokretu. Pre će biti da je reč o dozi, pauzi između treninga ili činjenici da ga je i dalje radila intenzitetom koji joj je odgovarao sa trideset osam, a da nikada nije prilagodila oporavak. To što oporavak traje duže nije razlog da se radi manje. To je razlog da se treninzi rasporede drugačije.

Ono što zaslužuje najviše pažnje jeste snaga, jer mišići odlaze bez pritužbi. Zglobovi se oglašavaju. Mišić se jednostavno smanjuje, a taj gubitak je nevidljiv sve dok nešto što je bilo lako ne postane teško. Mišić sačuvan tokom ove promene ne mora se ponovo tražiti sa druge strane, a znatno ga je lakše sačuvati nego ponovo izgraditi. Opterećeno tkivo se bolje održava od tkiva koje se štedi, što je i glavna poenta treninga snage u ovom životnom dobu, i nema nikakve veze sa tim kako neko izgleda.

Uz to ide i onaj manje atraktivan deo. Kretanje većine dana u nedelji, umesto herojskih podviga dva puta mesečno. Provođenje zglobova kroz njihov pun opseg dovoljno često da telo ne pomisli da može taj opseg da skrati. Postepeno povećavanje opterećenja. Prihvatanje da se vreme za oporavak promenilo i planiranje u skladu sa tim, umesto ljutnje.

Ništa od ovoga nije lek za hormonske promene i ne treba ga tako prodavati. To je održavanje, i treba jasno reći šta se time kupuje. Ne vrhunske performanse sa četrdeset šest godina. Već ruka koja i dalje ide iznad glave u sedamdesetoj. Stepenice koje ostaju nebitan deo zgrade. Onu veliku razliku između starenja u telu koje je sačuvano i starenja u telu koje je postepeno predato.

Što nas vraća na onu policu.

Povlačenje je deo koji je zapravo moguće preokrenuti, i to znatno lakše u godini u kojoj počne nego u deceniji koja sledi. Polica, stepenice, trening od kog se odustalo. To nisu znaci da telo otkazuje poslušnost. To su prve stvari povodom kojih bilo ko može nešto da uradi, i vidljive su osobi koja u tom telu živi mnogo pre nego što ih uoči bilo ko drugi.

Zato korisno pitanje sa četrdeset šest godina nije šta nije u redu. Ono je manje i mnogo teže za postaviti: Šta sam to tiho prestala da radim?