Sloboda pokreta se meri van sale

Test se dešava u sredu popodne, na parkingu, dok niko ne gleda. Nešto je ostalo na zadnjem sedištu i umesto da obijazite auto do drugih vrata, vi se okrenete između sedišta i pružite ruku za tim. Kičma vam ili ponudi taj pokret ili ne ponudi. Ako ne ponudi, izađete iz auta, obiđete ga, otvorite vrata i nijednom ne primetite da je pokret koji je nekada bio vaš tiho nestao.

Tu se odlučuje o slobodi pokreta. Ne na strunjači, ne u toploj sali, ne dok vam neko govori gde treba da vam budu rebra.

Ovo vredi reći otvoreno jer je sala ugodno okruženje i lako je pobrkati ono što se u njoj dešava sa konačnim rezultatom. Dok dođe teži deo časa, vi se već krećete dvadeset minuta. Sala je topla. Redosled vežbi vam je poznat i telo je naučilo da ga predvidi. Instruktor vas posmatra, što samo po sebi menja ono što će telo pokušati da izvede. Sve u tom satu je uđeno tako da iz vas izvuče najbolju moguću verziju svakog pokreta, i to je urađeno s namerom, jer se jedino tako bilo šta i trenira.

Ali najbolja verzija tela u idealnim uslovima nije broj koji je stvarno važan. Život traži pokret na hladno, pod čudnim uglovima, bez pripreme i obično dok nešto nosite. Niko vam ne daje instrukcije. Ništa nije zagrejano. Imate četiri sekunde i jednu slobodnu ruku. Ono što telo proizvede u tim uslovima jeste stvarno stanje stvari, a ono je često nekoliko nivoa ispod onoga što to isto telo može da pokaže u utorak u pola devet ujutru.

Pravi način da o tome razmišljate nije koliko se daleko zglob pokreće, već koliko rešenja telo ima pri ruci. Dete koje ustaje sa poda svaki put koristi drugu putanju, a da o tome i ne razmišlja. Okret pa potisak, čučanj iz ukrštenih nogu, oslonac na jednu ruku i provlačenje noge. Većina odraslih ima tačno jednu preostalu putanju, izvedenu svaki put potpuno isto, koja obično uključuje ruku na najbližem komadu nameštaja. Ništa ne boli. Ništa nije dijagnostikovano. Tokom dvadeset godina ostale opcije su jednostavno ukinute, a da o tome nikada niko nije poslao obaveštenje.

Razlog zašto obaveštenje ne stiže jeste to što je telo odlučan rešavač problema. Tražite od njega da pruži ruku iznad glave i, ako rame ne ide, ono će saviti donji deo leđa, nagnuti se ili podići lopaticu, i ruka će svejedno stići tamo. Zadatak je završen. Informacija da je zglob prestao da daje svoj doprinos nikada se ne prenese dalje, jer je krajnji ishod izgledao u redu. Zato se ljudi iskreno iznenade kada se ispostavi da im pokret za koji su verovali da ga imaju, zapravo nedostaje. Nestao je pre više godina. Nešto drugo je uskakalo umesto njega.

To dovodi do tvrdnje koja na prvi pogled deluje kao kontradikcija. Ništa u Pilates času ne liči na slobodu. Pokreti su mali, tempo je nametnut, opseg je često namerno manji od onoga što biste mogli dohvatiti kada bi vam bilo dozvoljeno da se zamahnete. Neko vam govori gde da stavite rebra, pa vam to ponovi još jednom. Nekom sa strane to deluje kao naj strože definisan sat vežbanja koji postoji.

Ta stroga pravila su čitava suština. Kompenzacija je način na koji telo izbegava delove koji su prestali da rade, a jedini način da stignete do tih delova jeste da uklonite odstupnice. Usporite pokret da zalet ne bi mogao da pomogne. Fiksirajte sve što se ne trenira kako bi opterećenje palo tačno tamo gde je namenjeno. Smanjite opseg kako bi rame moralo da se pokrene umesto da pozajmljuje pokret od kičme. Svako ograničenje u sali postoji da bi jedan specifičan pokret bilo nemoguće odglumiti, a ono što se ne može odglumiti mora se zaista izvesti, i ono što se izvede, to se i vrati.

Sat vremena preciznih instrukcija kupuje mnogo slobodniju nedelju. To je isti odnos kao skale i klavir. Niko ne misli da pijanista koji ih vežba time sebe ograničava, jer svi razumeju da sloboda dolazi kao posledica discipline, a ne u sukobu sa njom.

Zato se pravi rezultat vodi na drugom mestu, i napravljen je od potpuno običnih stvari. Da li je pod postao mesto na kom sedite ili mesto koje izbegavate. Da li se okrećete dok vozite u rikverc ili pomerate celo telo kao svetionik. Da li kofer ide u gornju pregradu bez prethodnog plana. Da li možete da nosite nešto teško sa jedne strane i ostanete uspravni. Da li ste prošle nedelje ustali sa poda putanjom koju niste unapred izabrali.

Ništa od toga nije atletski i ništa od toga nije impresivno. To je jednostavno zbir običnih stvari koje će telo i dalje uraditi bez ponovljenog traženja, i to je jedina verzija rezultata u kojoj bilo ko od nas zapravo živi.