Razlog protiv stalnog napretka

Svako dolazi sa nekim ciljem. Retko kada se to otvoreno izgovori, ali se nalazi u prvom razgovoru, odmah ispod onoga što se naglas kaže. Da budem jači. Da rešim leđa. Da stojim drugačije. Da u nekom razumnom roku postanem malo bolja verzija osobe koja se upravo upisuje.

To je sasvim u redu i uglavnom je to ono što nekoga i dovede kroz vrata. Svakoj praksi je na početku potreban razlog, a napredak je najlakše dostupan.

Zanimljiva stvar jeste šta se sa tim razlogom desi nakon godinu dana.

On ne opstaje. Ne zato što nije uspeo, već zato što je uglavnom ispunjen i ispostavlja se da je od samog početka bio pogrešan okvir. Negde u drugoj godini, vežba pretklona koja je nekada bila nemoguća postaje sasvim obična. Leđa koja su bila početna tegoba prestaju da budu razlog za bilo šta. Napredak stiže, prihvati se i prestaje da se primećuje već u roku od dve nedelje, što je način na koji um tretira svako poboljšanje koje je ikada ostvario.

U tom trenutku cilj prestaje da postoji. I to je momenat kada većina ljudi tiho odustane, jer praksa izgrađena isključivo na stalnom napretku nema odgovor na pitanje šta se dešava kada taj napredak ostvarite.

Ljudima koji nastave dalje obično se desi promena u razmišljanju, a većina ne bi znala da vam kaže kada se to tačno dogodilo.

Prestali su da dolaze da bi napredovali i počeli su da dolaze zato što je utorak dan kada dolaze.

Ovo zvuči kao korak unazad. Zapravo je suprotno. Praksa organizovana oko napretka je u stalnom minusu, jer je napredak poređenje, a to poređenje uvek ima neko dalje mesto na koje ukazuje. Postoji bolja verzija pokreta, dublja verzija položaja, osoba na sledećoj strunjači koja radi nešto što vi još uvek ne možete. Mereno u odnosu na to, nijedan sat nije sasvim dovoljan, pa cela stvar nosi sa sobom tihi osećaj nedovoljnosti koji nikada ne nestaje, bez obzira na to koliko neko postane bolji.

Praksa organizovana oko dolaska nema taj problem. Došli ste. To je bio zahtev. Ono što je telo danas imalo da ponudi bio je materijal za rad, a taj materijal se menja, i ta promena nije neuspeh.

Ono što se menja, kada se cilj konačno spusti, jeste sam osećaj tog sata.

Osoba koja i dalje radi na tome da napreduje provodi čas u procenjivanju. Da li ovo deluje, da li je dovoljno, da li je isto kao prošle nedelje, da li je ovaj položaj bio dobar kao onaj prethodni. Oni, u stvarnom smislu, nisu u sali. Oni su u poređenju, a telo je tu samo da bi pružilo dokaze za to.

Osoba koja je sa tim prestala radi nešto čudnije i mnogo teže. Ona jednostavno otkriva kakav je današnji dan. Nekog utorka kuk je fleksibilan. Nekog utorka nije, pa se čas pretvori u prilagođavanje oko njega. Nekog utorka um ne može da se smiri, pa se ceo sat provede u blagom vraćanju pažnje sa mesta na koja je odlutala, što nije protraćen čas, već samo drugačija vrsta časa.

Ničemu od toga ne može se dati ocena. Sve je to deo prakse.

Postoji verzija ove ideje koja ide predaleko, pa je vredi spomenuti kako ne bismo bili optuženi za nju. Niko se ne zalaže za ravnodušnost ili odustajanje od truda. Korekcije su i dalje važne. Instruktor i dalje očekuje da rame bude spušteno, a rebra zatvorena, i taj rad je i dalje rad, izveden intenzitetom koji bi postideo svakoga ko misli da je ovo laka opcija. Preciznost nije u sukobu sa ovim. Preciznost je ono čemu pažnja i služi.

Tvrdnja je uža. Ona glasi da je napredak posledica, a ne cilj. Prakse izgrađene na posledici obično ne traju, dok prakse izgrađene na samom procesu ipak proizvedu tu posledicu, kao neku vrstu sporednog efekta koji niko nije aktivno jurio.

U tome leži i mala šala u samom središtu cele priče. Ljudi koji dugoročno najviše napreduju su skoro uvek oni koji su prestali da svoju praksu organizuju oko napretka, jer su oni jedini koji su i dalje tu i u petoj godini.

To se vidi u sali. Postoji poseban kvalitet kod nekoga ko ovo radi dugo i nema šta da dokazuje tokom tog sata, nema zadati cilj vezan za trening, niti konačnu presudu koja ga čeka na kraju. Nije im stalo do žurbe, ali to nije sporost. Uzimaju lakšu opciju bez ikakve drame oko te odluke. Oni su, ubedljivo, najjači ljudi u sali, ali to je prestala da bude poenta.

Tako izgleda praksa kada više nije cilj. Ne manja ambicija, već duža.

‍