U danima kada vam se ne ide

Otpor obično stigne pre samog razmišljanja. Torba je spakovana, trening je zakazan, a nešto u vama je već odlučilo protiv toga. Ono što sledi jeste mali pregovor sa samim sobom, u kom se veče preraspoređuje u nešto razumnije. Sutra. Sigurno sutra.

Retko je reč o lenjosti, a gotovo nikada o slabosti karaktera. Loše raspoloženje pokvari procenu. Kada se od uma traži da predvidi kakav će biti osećaj, on daje ocenu koja je sigurno preniska, a zatim reaguje na nju kao da je tačna. Odluka da se ne ode donosi se na osnovu pogrešnih informacija, i to toliko brzo da uopšte ne deluje kao odluka. Deluje kao činjenica.

Ono što je teško objasniti nekome u tom stanju jeste da taj osećaj ne preživljava ulazak u salu.

Prvih deset minuta su iskreni. Niko ne stiže nasmejan. Tu je spremanje strunjače, izuvanje i blaga iznerviranost što ste uopšte došli. Telo je ukočeno na onaj način na koji je ukočeno na kraju dana provedenog uglavnom u sedenju i u grču. A onda se zatraži fokus na disanje, što je prva stvar cele večeri koja zahteva pažnju umesto razmišljanja i unutrašnji monolog gubi oslonac.

Negde oko sredine sve utihne. Ne postane mirno, niti prazno, već jednostavno previše zauzeto da bi nastavilo da vodi istu raspravu. Ovo je deo koji je gotovo nemoguće prodati nekome unapred, jer ne zvuči kao nešto veliko. Sat vremena u kom um nema šta da premotava u glavi. Gde su jedina pitanja da li su rebra teška i da li je rame spušteno a na oba se može odgovoriti.

Istraživanja su uglavnom na strani toga da treba otići. Opet, ona su manje sigurna nego što naslovi tvrde i nisu zamena za lečenje kada nešto zaista nije u redu. Niko ne bi trebalo da čita studiju kao razlog da prekine ono što je lekar preporučio. Ali ostavite to po strani na trenutak, jer studije nikada nisu bile razlog zašto se bilo ko vratio. Ljudi se vraćaju zbog onog specifičnog osećaja tokom hoda do kuće.

To je deo koji vredi spomenuti. Ne sam trening, već sat vremena nakon njega. Ona težina večeri je malo popustila, bez jakog razloga, a da ništa zapravo nije rešeno. Problemi su i dalje tu, samo su malo tiši. San dolazi lakše. Naredno jutro počinje sa boljeg mesta nego što bi inače.

Ništa od ovoga nije transformacija. To je pomeraj za nekoliko stepeni, a nekoliko stepeni je ogromna stvar kada je alternativa bila kauč i sporo potapanje u veče provodeno u razmišljanju.

Postoji verzija fitnes kulture koja zahteva entuzijazam kao ulaznicu. Dođite motivisani, dođite spremni, dođite kao osoba koja planirate da postanete. To je iscrpljujući standard i okreće odvraća ljude kojima je trening najpotrebniji.

Alternativa je tiša. Dođite bez volje. Dođite nesigurni. Odradite trening sa onoliko snage koliko imate, uzmite lakšu opciju, preskočite poslednju seriju ako je takav dan. Pustite procenu da bude pogrešna. Obično i jeste.

Nikada nismo tražili od bilo koga da dođe dobro raspoložen. Neki od najboljih sati u ovoj sali počeli su tako što je neko stajao na vratima, još u jakni, blago iznerviran što je uopšte došao.