Mirisni štapići, iz drugog ugla

Tokom većeg dela proteklih pedeset godina, mirisni štapići su na Zapadu nosili prilično specifičan skup asocijacija, i nijedna od njih nije bila laskava. Studentski smeštaj. Head shop lokalne prodavnice. Jeftini mirisni štapići slatkastog mirisa koji gore da bi prikrili druge mirise. Bio je to najmanje ozbiljan način da se mirisom ispuni prostorija, što je otprilike i razlog zašto su se ljudi kojima je bilo stalo do mirisa 1990-ih okrenuli svećama i tu i ostali.

To se tiho preokrenulo. Aesop sada prodaje mirisne štapiće proizvedene u japanskom ateljeu, zajedno sa skulpturalnim bronzanim držačem, i daleko od toga da je jedini. Robb Report je opisao ovaj pomak kao deo šireg zaokreta ka taktilnom dizajnu i čulnom užitku, koji stiže u istom trenutku kada i obnovljeno interesovanje za ručno rađene proizvode, prirodne materijale i završne obrade poput krečnog premaza (limewash). Mirisni štapići se u to raspoloženje uklapaju gotovo presavršeno. Ručno su rađeni, nesavršeni su, ostavljaju pepeo za sobom i ne mogu se automatizovati niti uključiti u utičnicu.

Iskušenje je posmatrati ovo kao čisto signaliziranje statusa, a deo toga to očigledno i jeste. Kutija mirisnih štapića od dvadeset evra obavlja posao koji nema nikakve veze s tim kako prostorija miriše. Ali zanimljivije objašnjenje je manje cinično i ima veze s tim šta sveća zapravo jeste u poređenju sa onim što mirisni štapić zapravo jeste.

Sveća je nameštaj. Stoji na stolu, neprekidno proizvodi miris i ne traži ništa od osobe koja ju je zapalila. Mirisni štapić je bliži događaju. Mora se zapaliti s namerom, gori tokom određenog i prilično kratkog perioda, i potom je završen. Ne možete ga ostaviti da radi u pozadini tokom cele večeri. Posvećenost je mala, ali je stvarna, i postoji sve veći apetit upravo za takvom vrstom posvećenosti, malim ritualima koji zahtevaju odluku, a ne samo kupovinu.

To je takođe mesto gde se klasna anksioznost oko mirisnih štapića obično rastvara na bliži pogled. Razlika koja je zapravo važna nije cena. Radi se o tome da li je nešto napravljeno od biljnog materijala ili od sintetičkog mirisnog ulja natopljenog na štapić. Tradicionalni japanski i tibetanski mirisni štapići prave se od drveta, smole, trava i minerala, zbog čega deluju suvo i mineralno, a ne slatko, i zato ne izazivaju zagušljivu glavobolju koju većina ljudi povezuje sa mirisnim štapićima iz svojih tinejdžerskih godina. Ta razlika je primetna u roku od tridesetak sekundi i ima vrlo malo veze s tim kako pakovanje izgleda.

Što će reći da je dobar ukus koji se ovde signalizira uglavnom samo tačnost. Ljudi ne otkrivaju da su mirisni štapići sofisticirani. Otkrivaju da je većina onoga sa čim su se ranije susretali bila loša verzija nečega što iza sebe ima veoma dugu istoriju, i da ta razlika nije suptilna.

White Egg, lokalni beogradski brend čiji se mirisni štapići prave tradicionalno na Tibetu, nalazi se s ove strane linije. Kao i većina onoga što je vredno paljenja.

Držimo ih ovde iz razloga koji su više praktični nego estetski. Studio je mesto u koje ljudi dolaze kako bi promenili stanje svesti, a miris je jedna od retkih stvari u prostoriji koja deluje na nervni sistem pre nego što je iko išta odlučio. Ista logika važi i kod kuće, u večerima kada nema druge prostorije u koju bi se ušlo, pa se promena mora napraviti na neki drugi način. To je skromna tvrdnja za štapić pepela i smole, i otprilike jedina koju vredi izreći.